Slova

Katkad hvatamo pero
I na belom listu pisemo znake, 
Oni govore to i to, poznaje ih svako, 
Ta igra ima pravila svoja.
Ali kad bi divljak il' covek s meseca dos'o
I takav list, takvo brazdano polje runa

Radoznalo gledajuci uzeo pred oci, 
U njega bi tuda slika sveta pogled uprla, 
Strana dvorana carobnih slika.
Video bi A i B kao coveka i zivotinju, 
Kao da se oci, jezici, ruke i noge krecu, 
Smotreno tamo, nagonima natutkan tu, 
Kao u snegu citao bi vranine stope, 
Trcao bi, pocinuo, patio, leteo
I video mogucnosti svake tvorevine
Kako se kroz ukocena crna slova prividaju
Kako kroz poredane ukrase klize, 
Video bi kako ljubav plamti, video kako bolovi sevaju.

Cudio bi se, smejao, plakao, drhtao, 
Jer iza poredanih resetki tog pisma
Ceo svet u svom slepom tiskanju
Cinio bi mu se smanjen, u znake
Zgrcen, cinima preobrazen, oni u krutom hodu
Idu pohvatani i jedan na drugi tako lice, 
Da zivotni nagoni smrt, milje i patnja
Postaju braca, jedva se razlikuju...
I taj bi divljak na kraju kriknuo
Od nepodnosivog straha, i podstakao vatru
I dodirujuci zemlju celom uz molepstvija
Beli list s runama prineo plamenu.
Dok bi u san tonuo, mozda bi osetio
Kako taj ne-svet, ta carobna tricarija, 
To nepodnosivo opet u nikad nepostojalo
I nepostojece carstvo usisano bilo, 
I uzdisao bi, smeskao se i iscilio.

Herman Hese "Igra staklenih perli"