СОЦИЈАЛНОСТ ИЛИ СОЦИЈАЛИЗАМ?
Написао: Иван Иљин
Та два појма ни изблиза нису истоветна. ''Социјалност'' је - жива праведност и живо братство људи; и зато је сваки институт, сваки поредак, сваки закон од којих живот постаје праведнији и чврсне братство - ''социјалан''. Разумљиво је да је први услов ''социјалности'' - брижан однос према људској личности: према њеном достојанству, према њеној слободи. Израбљивање и унижење човека искључује ''социјалност'', јер ''социјалност'' је стање духа и поредак духовног живота: говорити о социјалности, унижавајући човека, чинећи га робом, ружно је и лицемерно. Сити криминалци остају криминалци; раскошно одевени робови који живе у конфору, не престају да буду робови и постају тупи, развратни и самодовољни робови. Режим претњи, страха, потказивања, шпијунажа, ласке и лажи, никада неће бити социјалан, без обзира на могућу ''ситост''. Човеку су потребни, пре свега, достојанство и слобода, слобода убеђења, вере, иницијативе, рада и стваралаштва. Само достојанствен и слободан човек може да оствари живу праведност и живо братство. Робови и тирани ће увек хтети и спроводити нешто друго, супротно од тога.
То је лукава превара - обећати људима под именом ''социјализма'' праведност и братство, и затим отети од њих достојанство, слободу, спремност и пут према праведности. Управо тако су у наше време поступали социјалисти (у њиховом комунистичком обличју) и они могу бити сигурни да им човечанство то никада неће заборавити.
Дакле, ''социјалност'' је циљ и задатак државног уређења, сазданог по речима Аристотела, ''ради предивног живота''. ''Социјализам'' и јесте један од начина, предложених за остваривање тог циља и тог задатка. ''Социјалност'' је потребна у свим условима; а ''социјализам'' - само уз услов да он одиста остваруује ''социјалност''.
''Социјалност'' нам је завештана Јеванђељем као љубав према ближњему, заснована на љубави према Богу; али у социјализму од Јеванђеља нема ни речи, јер раздеоба личне имовине и несреброљубивост, као највиши ступањ хришћанске добродетељи - немају ништа заједничко са социјализмом. Социјализам не дели из љубави, већ отима из мржње и зависти, он је варијанта земаљске грамзивости, он тражи колективно богаћење и ради тога узрокује лично сиромаштво за свакога: он обећава свима једнаку употребу богатства - и лаже.
Први Хришћани су покушали постићи ''социјалност'' посредством својеврсних добровољних прилога и жртвене поделе заједничке имовине; али они су се ускоро уверили да се и тај, елементаран, облик непринудне и недржавне заједничке својине - сукобљава у људима са недостатком самопожртвовања, узајамног поверења, праведности и части. У Делима Апостолским (4, 34 - 37; 1 - 11) тај неуспех се описује са великим објективизмом и потресном једноставношћу: приложници, растајући се са својим имањем и сиромашећи, почели су скривати своје благо и лагати, уследиле су тешке истраге са разобличењима и, чак, са смртоносним исходима; жртва није дала резултате, богати су сиромашили, а сиромашни нису обезбеђивани; због тога је тај начин спровођења у дело хришћанске ''социјалности'' напуштен као привредно неуспешан, и као религиозно - природно - неуспео. Ни идеализовати га, ни обнављати у друштвеним размерама - нема потребе.
Заједничка имовина, уопште је ствар претешка, јер захтева слободну добровољност. Али, управо добровољно заједништво не треба мешати ни са социјализмом ни са комунизмом (као што чине анархисти - комунисти).
Сеоска задруга у којој се свађају две - три породице - није образац социјализма. Добровољну заједничку имовину видимо у радној комуни, у научном друштву, у студентској организацији, код скаута, код соколских друштава, у кооперативи, у акционарској компанији итд. У свему томе нема никаквог социјализма, јер то је добровољна заједничка својина која не замењује личну својину и може да буде прекинута. Социјализам је принудан, потпун, неограничен и непријатељски расположен према личној својини.
Елемент социјализма постојао је у руској сељачкој општини, јер је она била принудно - друштвена заједница, настала на неограничен рок и јер је ограничавала слободно располагање земљом. Сеоска општина се показала циљном и ''социјалном'' зато што су се сељаци везали за њу, трудили да превладају њене негативне стране праведном поделом коришћене земље и расподелом обавеза (лично и колективно јамство). Али, у стварности то је довело до аграрне пренасељености општине, и то у читавој земљи, до екстензивности и заосталости сеоске привреде, до тескобе и придављивања личне привредне иницијативе, до аграрних илузија о сеоским заједницама са мало земље и, последично, до нарастања револуционарних тежњи у држави: јер, настојећи да очувају земљу, сељаци су замишљали да Русија располаже неисцрпним залихама сличне земље коју треба само заузети и поделити - али, чим је, почетком револуције, остварена ''прерасподела'' на црно накнадно су им додељене парцеле од свега три ара по души (да би затим одузели од њих и све остало).
Историја показује да су са социјализмом увек повезиване све могуће илузије и најнеоснованије наде. Наша епоха позвана је да сруши те илузије, да угаси те наде.
Разједињени телом и душом, духом и инстинктом самоодржања - људи су способни да подносе заједничку имовину само толико колико им дозвољава да превазуђу ту разједињеност љубављу, пријатељством, савешћу, широкогрудошћу, личним напретком, духом, унутрашњом дисциплином, и, што је главно, добровољном сагласношћу.
При свим другим условима заједничка имовина ће водити једино разочарењу, непријатељству, лупештву и привредним неуспесима. Она ће формирати кажњенички, тоталитарни режим, свеопште ропство и пад културе. Савремено човечанство, захваћено социјалистичким илузијама, мораће све то да преживи до отрежњења.
|