DOBRI MOJ IZNOGUDE

Varijacije su bit Goscinnyjevog humora. Ovom rečenicom mogao bi da počne svaki tekst koji se približava Asteriksu, Taličnom Tomu ili Iznogudu. Njih trojica su najpoznatija i najvažnija uporišta Goscinnyjevog odnosa prema smešnom i ozbiljnom. Za razliku od prva dva, Iznogud je rađen s na izgled nešto manje pretenzija. Henri Filippini u Rečniku stripa (Dictionnaire de la bande dessinee, 1989) naglašava da je Goscinny u Iznogudu morao da se odmori od Asteriksa i Taličnog. No upravo ova “nepretenciozna” pozicija dozvolila je Goscinnyju i Tabaryju da se manje obaziru na strateške obaveze izdavačkih megahitova i stvore – na momente – najpomereniji, najiščašeniji i do krajnjih konsekvenci fantazmagoričan ugao u Goscinnyjevom trouglu.

Jeanu Tabaryju bilo je potrebno duže putovanje da bi stigao u poziciju za koju će u Enciklopediji stripa (Encyclopedie des bandes dessinees, Albin Michel, 1986) biti izrečena tvrdnja da nijedan strip crtač nije uspeo bolje od njega da fizički evocira glupost – naročito predstavnika zakona, čuvara, komesara i svih onih koji zaglupljuju od svojih ingerencija. Tabary je rođen 5. marta 1930. godine u Švedskoj, u Stockholmu, a ne u Francuskoj kako to inače piše u mnogim encikopedijama. Od trojke Uderzo-Morris-Tabary koju je objedinjavao Rene Goscinny kao četvrti, a u stvari prvi i nezamenjivi, jedino je Maurice de Bevere bio Begijanac, dok ostali Francuzi. Tabary je s dvadeset šest godina počeo da objavljuje u reviji „Vaillant“ strip Richard et Charlie (Rišar i Šarli) na kojem će istrajati osam godina, odnosno deset epizoda. Ipak, već 1958. kreće s novim stripom Totoche (Tatoš), koga dobro poznaju čitaoci „Politikinog zabavnika“ s kraja šezdesetih godina (vreme najkvalitetnijeg papira i najbolje štampe – čudesni otisak koji teško da je postigla ijedna ovdašnja strip revija ikada pre ili nakon toga). Tatoš je posedovao šarm dečije vizije sveta i avanturizma klinačke grupe u prirodi (makar to bilo i susedno dvorište) koja se striktno izdvaja iz okoliša odraslih, kreirajući sopstvena pravila i svet.

Saradnja Tabaryja s Goscinnyjem započinje još 1960. stripom Valentinle vagabond (Valentin lutalica). Iste godine oni kreiraju Haroun El Poussah (Harun al Prašid) koji će dobiti definitivno ime Iznogoud (Iznogud), što jasno pokazuje ko je glavni junak ovde. Godine 1974. pojaviće se podvarijanta ovog stripa, Iznogoud commente l'actualite (Iznogud komentariše aktuelnosti), koja sadrži ironične komentare direktnije usmerene na sadašnjost. Posle Goscinnyjeve smrti 1977. scenario za ovaj aktuelizovani ogranak Iznoguda nastaviće da piše Alain Buhler, a za „samog“ Iznoguda u iščašenom vanvremenu hiljadu i jedne noći scenarije će otada pisati sam Tabary. Iz Tatoša će 1966. godine proisteći Corinneet Jeannot (Korina i Žano, koji su kod nas objavljivani u kratkotrajnoj Forumovoj reviji „Avantura“ tokom 1987. godine pod naslovom Peca i Ceca), pri čijoj je realizaciji Jeanu pomagao njegov brat Jacques Tabary. Od radova takođe treba pomenuti i strip Grabadu et Gabaliouchtou (Grabadi i Gabaluču) iz 1958. godine, koji je 1977. repriziran u „Fluide Glacialu“ (ledeni fluid, lep naziv za reviju, kao što je i vrišteći metal). Krajem sedamdesetih godina Tabary osniva vlastitu izdavačku kuću u kojoj izdaje neka od svojih dela.

Iz „tatoševske“ stilizacije koja se mnogo deskriptivnije, dakle klasičnije, odnosila prema temi, Tabary u drugoj polovini šezdestih godina iskoračuje, gonjen prirodom Iznoguda, u jedan nervozniji (mnoge krivine se sada lome u uglove), znatno ekspresivniji stil. Ubeđen sam da je ova stilizacija potekla direktno iz Iznogudovog lica koje uvek prelazi sizifovski put od ozarenosti, preko besa, do očajanja. I tako, ne više puta, nego bezbroj. Kismet. Strukturalistički raspoloženi posmatrači bi to preformulisali: prava priroda serijala je stroga cikličnost, dakle zatvorenost (kruga). Ko zna? Benjamin Lee Whorf dobro je znao da je jezik koji nam je dat (verovatno i svi oni koje svesno ili nesvesno izabiramo?) sredstvo i tamnica našeg doživljavanja stvari. To je jedna od interpretacija (Edward) Sapir-Whorfove lingvističke hipoteze, ona koja me najviše privlači. Da su reči zamke, to znaju svi pripovedači, od Vladimira Nabokova do Rene Goscinnyja. I njihova imena takođe su znaci-zamke uzeti gotovo proizvoljno, ali ne sasvim. To „ne sasvim“ čini prvi motiv svakog pisanja, pa i ovog mog o Iznogudu.

Strip koji je naša tema uglavnom počinje dolaskom čarobnjaka (u svakom slučaju osobe sa čudesnim svojstvima), što izaziva (ponovno) buđenje destruktivnog entuzijazma u Iznogudovoj napaćenoj duši (žrtva je terora vlastite rečenice: „Moram postati kalif umesto kalifa“). Pomenuti nosilac/posednik čuda se, opet uglavnom, pokazuje kao osoba sposobna za unosne poslove – dolazi do pogađanja oko cene usluge koja treba da izvrši čarobnu konverziju postajanja kalifom umesto kalifa. Sasvim uzgred (gotovo u fusnoti – kao u svakom vešto sastavljenom poslovnom ugovoru) dolazi upozorenje o granici i prevrtljivosti čuda pošto se ono – ako se striktno ne poštuje receptura – može okrenuti protiv samog zlonamernika, našeg Iznoguda. On, međutim, ne haje: već je obuzet ekstatičnom vizijom realizacije svojih želja.
Gotovo da nam je žao Iznoguda? Ne zaboravimo, on je stvarno zao. To više nego ilustruje odnos prema njegovom diletantskom pomagaču Dil el Tantu (ovdašnji prevod imena), a i prema svima ostalima njegova je zluradost široke ruke – uvek obećava mnogo gadosti i opačina, od povećanja poreza do nabijanja na kolac.

A šta je sa kalifom Harunom al Prašidom? Debeli dobrica ništa ne sumnja i – slepo verujući svom veziru, „dobrom njegovom Iznogudu“ – nastavlja, kako kaže Henri Filippini, da živi svoje srećne dane, jede, pije i spava.

Iznogudu pripada najuži manevarski prostor u čarobnom Goscinnyjevom pripovedačkom trouglu. Što se uži manevarski prostor nađe pred talentovanim ispitivačem, to će ga on potpunije i radikalnije ispitati, naravoučenije je još od Winsora McCaya. Takv autor sabiće, kako bi Thomas Mann rekao za Čehova, snagu genija u orahovu ljusku. Mali Nemo u zemlji snova i, na svoj način, Iznogud prave su stilske vežbe pretvaranja malog u veliko. Oni nevidljivo a strukturalno moguće pretvaraju u vidljivo; oslobađaju zarobljenu snagu neobičnog u običnom (ruski formalisti za ovo imaju kraći termin); relativizuju razliku između mikrokosmosa i makrokosmosa. Iznogud se prostire na šest do osamnaest stranica (najčešće osam) za razliku od četrdesetak stranica pripovesti o Asteriksu i Taličnom.
Jedno od moćnih sredstava Goscinnyjevog humora jesu igre rečima. Već sama imena glavnih protagonista (mada se u prevodima te igre imenima, naravno, razlikuju) govore mnogo o njihovom karakteru. Neretko je u sam zaplet upletena igra rečima, kao što je slučaj kad se pobrka reč jogurt s mongolskim nazivom za šator, ili kad kralj koji dodirom pretvara ljude i stvari u zlato (u Goscinnyjevoj verziji samo u pozlatu) pružajući ruku Iznogudu kaže: "Tvoja je sreća da imam zlatno srce". Kao i u Taličnom Tomu i Asteriksu, Goscinny se i u Iznogudu služi stalnim reminiscencijama na duh vremena koji ne pripada „periodu o kome se pripoveda“. Goscinny ne bi bio ono što jeste da se svaka igra vremenom ne počne posuvraćati u parodični razgovor s duhom vremena iz koga – i za koji – se pripoveda.

Ipak, potrebno je doreći tvrdnju izrečenu na početku da je Iznogud krajnja konsekvenca fantazmagoričnosti u Goscinnyjevom trouglu. Tačno je da se načini pripovedanja, pa čak i tipovi humora u Asteriksu, Taličnom Tomu i Iznogudu razlikuju. Glupost je opakija u Taličnom, a bezazlenija u Asteriksu. U Iznogudu ona postaje nadrealna. U ispitivanju skučenog manevarskog prostora varijacija u Iznogudu pripovedanje dospeva do stepena autoreferencijalnosti. Izlazi i sebe da bi mislilo o sebi. Poznije epizode Iznoguda izrazito su metastripovne. Problematizuju se same pretpostavke pripovedanja i u njega uključuju čitaoci kao likovi, kao i oba autora. I time dolazimo do promenjenih uslova za tumačenje Iznoguda.

Kao i sve opsesije i vezirova na kraju postaje dirljiva. Ako je kalif potencijalna vezirova žrtva (u ovom slučaju limes teži beskonačnosti, a kornjača neumoljivo prestiže zeca), vezir je siguran zarobljenik i žrtva vlastite opsesije. Otud postoji još jedno čitanje Iznoguda. On postaje tragična priča o nama, o našim večito neuspešnim pokušajima da dosegnemo ono što nam svaki put izmiče iz ruku. Vezirova negativnost kopni u tragizmu gubitaka. Priča o Iznogudu je okrutna, ne zbog nebrojenih nepodopština koje smera vezir-gubitnik nego zbog čeličnog zida o koji se odbijaju baš svi njegovi pokušaji. Al Prašidova dobrota, potpuno poverenje i prostodušnost – ove vrline postaju neumoljiv oklop i mi počinjemo čitalački da saučestvujemo s očajničkom maštovitošću Iznogudovih planova. Kalif je nedohvatan objekt Iznogudove želje kao što je miš Ignatz za Ludu Macu u Krazy Kat.
Da je Goscinny bio potpuno svestan ovog aspekta stvari, pokazuje epizoda „Čarobni minaret“ (za antikvare: „Stripoteka“ br. 471) u koju provaljuju čitaoci s transparentima „Dole Harun al Prašid“ i „Iznogud za kalifa“. Goscinny i Tabary, i sami likovi u stripu, ubacuju Iznoguda u fliper, dajući mu „poslednju“ šansu da uspe. Ipak, kao likovi i kao autori, i oni su zarobljenici doslednosti priče koju su sami postulirali. Zato se vraćamo na reč kismet. Na kraju te epizode Iznogud spava na kalifovom jastuku i s kalifovim turbanom na glavi, ali postoji još jedna ugašena lampica koja pokazuje da igra nije gotova. Jer ne može biti gotova.

Rečenica Moram postati kalif umesto kalifa / Jeveux être Calife à la placedu Calife / I want to be Caliphin place of the Caliph… postala je deo političkog i metapolitičkog žargona i niko ne traži objašnjenje kada je čuje, makar ne bio čitalac stripova. Jedna rečenica otrgla se njenom autoru, kao i izraz život je (negde) drugde Milanu Kunderi (malo ko od onih koji je upotrebljavaju seća se da je to naslov romana), i postala vlasništvo planetarnog žargona. I neka mi onda neko ne kaže da reči nisu sredstvo i tamnica doživljavanja stvari.

(Prvobitna varijacija ovog eseja pojavila se 1991. godine u malom i u to vreme kvalitetnom književnom časopisu „Sveske“ br. 7 iz Pančeva, grada koji je poznat i po dva stripska imena, Aleksandru Zografu i V. Fumetiju. Zašto sam se odlučio za promene? Jedan je razlog da je tekst bio „zaražen virusom pogrešne faktografije“ koju sam povukao iz nekih francuskih enciklopedija, te je zahtevao neke činjeničke ispravke. Drugi razlog su bile poneke stilske promene u vlastitoj rečenici. Neke nove rečenice su došle, neke stare su otišle. Tekst nije dakle isti. Mogu se samo nadati da je ova varijacija nešto pouzdanija kad su u pitanju datumi pošto sam ukršteno koristio i proveravao izvore, meni dostupne knjige i pronađene sajtove. Novo časopisno izdanje esej je našao među koricama „Kvadrata“ Vjeke Đaniša br. 20, 2009)

Извор: “stripvesti“