Zašto skoro sve vlade sveta putem raznih propisa, normi podržavaju i nameću GMO seme i GMO proizvode mimo volje naroda, a za koje je u nekoliko navrata dokazano ne samo da ostvaruju manji prinos, iziskuju više đubriva, vode i pesticida, već i dokazano štetno deluju na zdravlje ljudi i životinja, kao i na samu genetičku raznovrsnost?
Iako živimo u vremenima kada bi bilo logično da zbog finansijske krize, nezaposlenosti, poskupljenja energenata i hrane i gladi u svetu vlade država na sve mile i nemile načine podstiču i ohrabruju ljude na uzgoj / proizvodnju vlastite hrane, u Hrvatskoj kao i u većini zemalja sveta događa se upravo suprotno, mala gazdinstva, mali proizvođači putem raznih propisa i normi doslovno su uništeni, a sadnja vrta za vlastite potrebe na korak je da bude proglašena kažnjivim delom.
Da li ste se ikada zapitali zašto u doba kada hrvatskom trese najveća kriza, nezaposlenost, nemaština, pad standarda, kada ljudi nemaju novaca kako bi prehranili sopstvenu porodicu, Hrvatska vlada 2012. g donosi zakon, odnosno Pravilnik o sporednim šumskim proizvodima koji ne samo da ograničava, iziskuje dozvolu za kretanje Hrvatskim (dakle našim) šumama, već iziskuje i dozvolu koja se naplaćuje 50, 100 ili 200 kuna, ovisno o tome želimo li dnevnu, nedeljnu ili mesečnu dozvolu za branje gljiva, kestena i drugih šumskih plodova?Kazna za sakupljanje šumskih plodova bez dozvole iznosi od hiljadu do čak sedam hiljada kuna.
Da li ste se ikada zapitali zašto Evropska komisija želi ubuduće nametnuti poljoprivrednicima i baštovanima upotrebu standardizovanog semenja, čime stare i retke sorte imaju malu verovatnoću da će biti odobrene, te zašto se za njihovu kultivaciju predviđa zakonska kazna, čak i kada se bilje sadi na privatnom zemljištu?
Sad kada nam je to najpotrebnije, ako se pitaju birokrate iz EU, uzgajanje sopstvene hrane možda će postati protivzakonito i kažnjivo.
Zašto skoro sve vlade sveta putem raznih propisa, normi podržavaju i nameću GMO seme i GMO proizvode mimo volje naroda, a za koje je u nekoliko navrata dokazano ne samo da ostvaruju manji prinos, iziskuju više đubriva, vode i pesticida, već i dokazano štetno deluju na zdravlje ljudi i životinja, kao i na samu genetičku raznovrsnost?
Zašto vlade država vode politiku uništavanja malih proizvođača pa i onemogućavanja sadnje vrta za vlastite potrebe?
Odgovore na sva ova pitanja daje famozni Zakon o hrani, iliti Codeks Alimentarius.
Zakon o hrani (Codeks Alimentarius)
Službeno, Zakon o hrani (Codeks Alimentarius) uveden je radi brige o sanitarnoj bezbednosti prehrambenih proizvoda. No, budući da je u sukobu s alternativnom medicinom ili s dodacima ishrani, otkrivaju se sasvim druge ambicije.
Iako ljudi širom sveta smatraju da je proizvodnja hrane za vlastite potrebe deo osnovnih ljudskih prava (što i jeste) zajedno sa sakupljanjem semena, kišnice, prava na čist vazduh i zdravu biosferu, sve češće možemo videti kako se ta prava krše i limitiraju upravo putem propisa i normi koje nameće Zakon o hrani.
Zakon o hrani je zbirka međunarodnih normi, smernica i preporuka o ishrani. Tekstove je prikupila i razradila Komisija za Zakon o hrani, telo formirano 1962. godine u okviru dve ustanove UN-a: Organizacija za prehranu i poljoprivredu (engl. FAO), i Svetska zdravstvena organizacija (SZO).
Zakon o hrani svoj nastanak delimično duguje napretku hemijske industrije, i svojim vezama s njom, a njihova je međusobna povezanost, bez obzira radi li se o farmaceutskoj ili fitosanitarnoj grani, iz dana u dan sve očitija.
Codeks Alimentarius, odnosno Zakon o hrani nije osmišljen od strane naše vlade i lokalnih zakonodavaca, njegovim formiranjem su upravljali i još uvek diriguju veliki igrači iz UN-a, tačnije lobisti najvećih korporacija za proizvodnju, trgovinu i distribuciju semena, hrane i lekova.
Očito je da se prehrambena i agrohemijska industrija zalaže da se mi hranimo upravo onako kako je ona odlučila, i nikako drugačije. Zbog toga se, je li, treba pobrinuti da proizvodi koji nisu došli iz velikih multinacionalnih fabrika agrobiznisa već iz malih seoskih domačinstva nestanu s naših jelovnika.
Ovde u igru ulazi Zakon o hrani, i tome služe norme koje on donosi: pod maskom osiguranja kvaliteta naše hrane, on zapravo osigurava da nekoliko multinacionalnih grupacija preuzme potpunu kontrolu nad onim što imamo mogućnost i pravo konzumirati.
Da, radi se o kontroli snabdevanja sveta hranom, o njenoj sledljivosti od proizvođača do potrošača (od polja do stola), kako to kaže PA Tailor, i nastavlja: "Kontrolišući pristup zdravoj ishrani i prirodnim lekovima, privredni interesi koji se skrivaju iza zakona o hrani žele kontrolisati naše živote. „
Prema Tejloru, tom kontrolom, i takvim ograničavanjem našeg pristupa zdravoj hrani i zdravim dodacima ishrani, Zakon o hrani zapravo štiti interese nekolicine multinacionalnih farmaceutskih kompanija. Za tu industriju, sve što razvija dobro zdravlje nauštrb bolesti predstavlja direktnu pretnju prodaji hemijskih i sintetičkih lekova.
Pravila, koja nameće Zakon o hrani razrađena su sa ciljem da osiguraju zaradu ogromnih korporacija koje proizvode hranu, i za kompanije, koje se bave genetskim inženjeringom. Ova pravila predstavljaju ogromnu opasnost za zdravlje svake osobe na ovoj planeti, jer to što oni predlažu je apsurdno.
Prirodni dodaci ishrani, alternativni lekovi, vitamini i minerali će postati nezakoniti, dok će se otrovne hemikalije koristiti kao dodaci ishrani i aditivi. Većina hrane će biti podvrgnuta zračenju, a na genetski modifikovane proizvode neće se smeti staviti oznaka GMO.
Paul A. Tejlor i neki drugi ovo nazivaju „trgovanjem bolešću", jednom vrstom biznisa. Optimalno zdravlje i dobra ishrana oduvek su pretnja farmaceutskoj industriji koja zapravo ‘trguje bolešću’, jer joj smanjuje tržište sintetičkih prehrambenih proizvoda.
Ishrana oslobođena ostataka pesticida, veštačkih aditiva i drugih zagađivača po definiciji zavisi o smanjenju, ako ne i o potpunoj eliminaciji hemijskih proizvoda iz hrane. Takva evolucija nikako ne može biti u interesu farmaceutskih i hemijskih kompanija koje ih prizvode.
Kao što stoji na početku jednog zanimljivog članka:
… Zamislite svet bez vitamina i minerala. Svet, u kojem je proizvodnja i prodaja prirodnih lekova kažnjivo delo. Trgovine, pune genetski modifikovanih proizvoda bez oznake GMO. Krave, koje moraju biti tretirane sa genetski modifikovanim hormonima rasta sa dodatkom antibiotika. Hranu, koja da bi dospela na police trgovina, mora biti podvrgnuta zračenju.
Mislite, da je to scenario još jednog sci-fi filma? Grešite!
Ovo je – moguća bliska budućnost!
Evo nekih od kriterijuma koje nameće Zakon o hrani:
• uvođenje genetski modifikovanih proizvoda na globalnom nivou
• GMO kampanja se vodi od strane SAD-a i Kanade, a Evropa će morati da popusti pod njihovim pritiskom
• biće dozvoljeno da se seme „Terminator" prodaje na međunarodnom nivou
• stižu novi genetski modifikovani životinjski proizvodi
• genetski modifikovani proizvodi više ne moraju imati oznaku GMO na etiketi
Ekološki uzgoj:
• smanjenje standarda eko uzgoja
• podrška ogromnim poljoprivrednim korporacijama sa „isplativijom" proizvodnjom
• uvođenje različitih sintetičkih aditiva i metoda
• procesiranja u eko-proizvodnju
• prema zakonu eko-uzgajivači od sada smeju podvrgnuti svoje proizvode zračenju
• na etiketi eko-proizvoda ne moraju biti navedeni sastojci ne-organskog porekla
