|
АНДРЕЈ КОРИБКО
„Велика Албанија” је мит којим се чува државно јединство Албанаца; без тог мита, све ће доћи у питање
Спољни посматрачи склони су да гледају на Албанију као на монолитан блок, али испод површине „Велике Албаније” лежи дубинска друштвена подела, која само повремено престаје због таласа обједињавајућег етничког национализма. Држава пати од таквог степена корупције и лоше управе да је хиљаде њених грађана одлучило да побегне и започне нови живот у Немачкој, што је само допринело економској кризи у којој се Албанија нашла и донело страхове о надолазећим политичким немирима. Кад се говори о албанским домаћим поделама, треба узети у обзир и могућност да се географске и дијалекатске поделе Гега и Тоска сједине у конкретне регионалне идентитете, који би ослабили кохезију албанске државе.
Стиснута између локалних социо-економских притисака и претње да ће гео-дијалетска подела можда попримити политичке обрисе, елита у Тирани прибегла је миту о „Великој Албанији” да би одржала јединство и преусмерила растући гнев друштва на „регионални крсташки рат”. Међутим, оно на шта нису рачунали јесте да ће се јака хришћанска мањина можда више поистоветити са суседним припадницима исте вероисповести него са диверзијом попут „Велике Албаније”, а, ако они преузму на себе разоткривање шараде, целокупно национално ткање ће се одмрсити у непредвидивим правцима.
Ово разматрање започеће истицањем економске безнадежности која влада у Албанији и њеној окупираној колонији Косову и како су, тиме подстакнути, велики токови миграције дали елити Тиране озбиљан разлог за користољубиви интерес. Птом ће бити истражени подела на Геге и Тоске и изгледи за њену политизацију у будућности, поготово у недостатку уједињујуће идеологије о „Великој Албанији”, или услед њеног слабљења. Други део наставља истраживање испитујући колику улогу може да игра албанска хришћанска мањина у предвођењу домаћег отпора „теологији“ „Велике Албаније”. У наставку сагледавамо могућност да влада одговори на то кроз лагану исламизацију друштва, коју подржава Турска, да би се супротставила хришћанским дисидентима, са свим успутним и експлозивним проблемима које би то створило. На крају, текст се завршава проценом највероватнијег утицаја свих ових процеса на албанско друштво и дотиче се теме сва три међусобно повезана сценарија.
ДРУГА МИГРАНТСКА КРИЗА
Албански егзодус у Европу
Изгубљен међу насловима о блискоисточним мигрантским кризама ка Европи је проблем који је достигао неконтролисане размере почетком ове године, али је убрзо засењен његовим политички погоднијим дупликатом. Новинска агенција Индепендент Балкан је у априлу пренела да је 20.000 Албанаца већ напустило своју земљу у потрази за бољим приликама у ЕУ, а Телеграф је писао крајем фебруара да је 50.000 Албанаца напустило Косово због истог разлога. Све заједно, то је најмање 70.000 Албанаца који су напустили Балкан већ почетком 2015, али на несрећу по посматраче, медијска покривеност овог масовног егзодуса била је засењена кад је блискоисточна мигрантска криза узела маха и од тад је веома тешко наћи поуздане цифре о броју албанских миграната, а камоли било какву репортажу о томе.
Излазак из сенке, депортација
Чланак из Евроактива, објављен средином лета побројао је око 8.000 Албанаца који траже азил у Немачкој иако је та група имала само два одсто шансе да га добије у том тренутку. Врло је вероватно да остатак од скоро 70.000 албанских миграната није упоште хтео да се пријави за азил јер су знали да је готово немогуће да добију ту бенефицију и јер су претпостављали да ће њихове почетне позиције ускоро бити стављене на листу „сигурних земаља“, што би довело до депортације 98 одсто апликаната. Бирајући, уместо да се односе према свом боравку у Немачкој не као према новом почетку већ као према пословном путу на неодређено време, одлучили су да не обавесте власт о свом присуству. У перспективи, то је била мудра одлука јер је Немачка ипак прогласила Албанију и Косово „безбедним земљама“ и већ је почела да депортује 716 претходних апликаната (скоро девет одсто од укупног броја) назад у Тирану месец дана након донете одлуке.
Нежељени у сопственој земљи
Иако је то пропорционално мали број у поређењу са свим албанцима који су побегли ове године (а очито и више од 70.000, који су избројани на пролеће), Тирана се прибојава да ће велики талас депортованих ускоро стићи назад у земљу. Ови бесни и незапослени, можда ће са правом почети да се буне против владе и захтевају праве економске промене у својој земљи, и то је оно што елиту чини нервозном.
 Осим тога, депортовани Албанци који се врате у окупирану српску провинцију Косово могли би да се уздрже од таквог поновног путовања, те се одлуче да нађу посао у Албанији, што би додатно оптеретило домаће тржиште и повећало незапосленост.
Западна скретница
У одговору на ову демографску претњу, која би могла да поткопа њихову власт, албанска елита припрема резервни план да провуче мигранте назад у Европу под маском блискоисточних „избеглица“. Премијер Еди Рама је упозорио да се уска Отрантска врата која деле његову земљу од Италије могу користити као алтернативна траса за олакшавање миграције ка Немачкој, али, видећи колико десетина хиљада Албанаца је очајно жели да оде у ЕУ, вероватно је да ће се на путу придружити блискоисточњацима. Из перспективе албанског мигранта жељног да уђе или да се врати у Немачку, много је лакше то урадити заобилазним путем Италија-Француска-Немачка него ризиковати враћање са немачко-аустријске границе, која је сад под строгом безедносном контролом. Рама је заправо условио Европу да прихвати да ће се ова траса вероватно више користити убудуће, све са намером да привуче блискоисточне мигранте који би служили као заклон за албански излив који жели да обезбеди.
Демографска компензација
Услед недостатка поузданих података од ране 2015, који говоре о обиму албанског одласка са Балкана, немогуће је одредити колико их је већ отишло и колико ће их још отићи до краја године. Могло би бити да је оних 70.000 забележених овог пролећа само врх леденог брега, а да је број заправо много већи. Делује врло вероватно да је то случај и да се Тирана плаши демографског одливања, али није вољна да задржи незадовољне Албанце у земљи из страха да ће протестовати против владе.
Тако извештај Интернешенел бизнис тајмса да ће Албанија примити чак 75.000 сиријских избеглица има много више смисла јер изгледа као да влада покушава да компензује одлив десетина хиљада љутих и можда политички наелектрисаних Албанаца тиме што ће увести једнак број страних и политички несвесних миграната. Велики ризик у овој несмотреној стратегији је да би нове комшије, од којих су многи против владе (ако не и терористи) могле да донесу своју исламистичку идеологију са собом и прошире је по целој Албанији.
Идеолошке иновације
Од албанске владе се очекује да појача своју кампању за „Велику Албанију” као одговор на све лошије домаће услове у земљи, налик сличној ситуацији након унутрашње кризе 1997, која је земљу скоро довела до колапса. Када је Албанија најслабија, њени лидери се највише залажу за „Велику Албанију”, тако да се очекује да 2015. и наредне године наликују на 1997. и катастрофу која је уследила. Међународни услови су пак другачији и НАТО нема слободу да заузме још једну „великоалбанску” колонију у Македонији, као што је то, на пример, учињено у Србији, али ово ипак не искључује могућност да се појаве терористи спонзорисани од државе и покушају да искористе исконструисану политичку кризу у Скопљу да би унапредили своје територијалне циљеве.
У већој мери него што је то било на Косову, овај пут било који албански терористи који одлуче да се наоружају против Македоније могу бити обузетији радикалним исламским уверењима, делом због опасне заразе таквим идејама путем маркетинга ISIS кроз социјалне мреже, али такође због двојних фактора недокументованих токова миграната кроз земљу (потенцијално проалбанских побуњеника који остају, под условом да могу бити наоружани од стране косовске ослободилачке војске) и могућности да Тирана поприми исламистичке погледе планираних дошљака. Иако је традиционално већински секуларна држава, исламизација албанског друштва није тако далека могућност као што се чини, и то ће бити детаљније описано касније, кад се буде расправљало о владином могућем одговору било којој наступајућој хришћанској опозицији на питање о националистичким митовима, на којима почива њен легитимитет.
ЈЕДАН НАРОД, ДВА ИДЕНТИТЕТА?
Дијалекатски раздор
Албанија је несумњиво сложна држава са националном културом, али има значајну тачку унутрашњег раздора, а то је постојање два врло изразита дијалекта – Гега и Тоска – у јужном и северном региону. Тренутно су разлике углавном лингвистичке иако је ово некад изазивало фундаменталну политичку нетрпељивост у албанском друштву. Геге је превлађујући дијалект који вековима користи већина албанског друштва, али његова књижевна и елитистичка репутација навела је комунистичку владу да фаворизује Тоска дијалекат („дијалекат радничке класе“) за званичну кореспонденцију. Ова политика је и данас на снази и чак се пренела на косовску колонију иако неки број Албанаца који су окупирали српску територију није нарочито задовољан тиме. Ово показује да би ово питање могло бити политизовано у будућности као питање децентрализације и могло би бити искоришћено за формирање језгра регионалних идентитета фокусираних на сваки дијалекат.
 Формулација идентитета
Заправо, чак се може рећи да ће се, без спољашњег залагања које би „ујединило“ све говорнике албанског језика, дуалитет Геге и Тоска дијалекта природно кристалисати у два различита и посебна регионална идентитета који превазилазе лингвистичку разлику и добијају социо-политички карактер. Више је него вероватно да би били комплементарни један другоме захваљујући њиховим идентичном историјском искуству и већински подударајућим културним сличностима, али ипак остаје могућност да ће један или оба регионална албанска идентитета желети да формалније дефинише традиционалну границу преко реке Шкумбе као нешто што наликује политичкој деоби, можда и налик федералној граници. Овај процес би се могао убрзати чињеницом или перцепцијом да се владајућа странка и/или национална елита користе непотизмом у складу са својим геодијалекатским идентитетом, нарочито ако се ово дешава на штету друге стране или их доведе до оштре конкуренције за корумпирану расподелу економских ресурса сопственим гео-дијалекатским партнерима или „бирачима“.
Албанска верзија сунита и шиита?
Чињеницу да се, заједно са политичким набојем, појављује регионално-дијалекатски идентитет у Албанији неки читаоци ће можда прочитати са презиром или подсмехом, али ваљало би да обрате пажњу на савремени Блиски Исток као доказ како претходно једнствена демографска слика може бити разорана због претераног фокуса на различитости. Раскол између сунита и шиита је остао миран и био аполитичан вековима, и никад није био одлучујући фактор у било чему осим личним изборима појединца. Све се то променило у скоријој историји, када су Саудијци почели да користе верске разлике у политичке сврхе, и од тада је оно што некад није био ни фактор у регионалној политици одједном постало главна ствар у великим одлукама упркос вештачки произведеном пореклу тог „ривалатва“ претходне две деценије.
Исти образац политичког раздора некад уједињење мулиманске заједнице на суните и шиите може лакше и природније да се примени на још увек уједињену албанску дијалекатску заједницу Гега и Тоска. Већина Албанца говори Гега дијалектом, али су присиљени да се користе Тоска дијалектом за званичне послове због идеалистичке политике, која је и даље на снази још од комунистичке ере. Док у Саудијској Арабији прича о „доминацији шиита” над сунитима није била ништа до провокативна дезинформација створена да подстакне секташку мржњу, у овом случају је потпуно тачно да се Тоска дијалект намеће говорницима Гега, што значи да ниво постојеће нетрпељивости мора да је виши него што је био у муслиманском пре Ријадових манипулативних механизама.
Такође, још је лакше разликовати Геге од Тоска само зато што су им дијалекти тако посебни да, од тренутка кад неко нешто каже, могуће је одредити којој групи припадају. Иста процена се не може применити на поделу између сунита и шиита, која захтева бар мало одређеног познавња неке особе. Следећа тачка је да је језик за сваког нешто веома подсвесно и да је научен од рођења, па је неуобичајено тешко прилагођавати се касније у животу другом дијалекту. Много је лакше за појединца да се преобрати у другу религију или секту него да промени дијалекат којим говори читавог живота. Дијалекат којим Албанац говори од рођења је онај који ће највероватније задржати до смрти, чинећи га кључним и личним делом свог идентитета, који би, разумљиво, могао постати срж могућег регионално-политичког идентитета.
Од бивше Југославије до бивше Албаније?
Пример Југославије пружа идеалне доказе за претходно поменуту ставку. Српски и хрватски су дијалекти истог језика, али су постали толико неодвојив део идентитета дотичног географског подручја да ниједан Србин никад не би прихватио називање његовог матерњег језика хрватским, или обрнуто – именовати пред Хрватом његов језик српским је недопустиво. То сведочи о томе колико политика дијалеката може бити дубоко усађена, и не постоји разлог зашто би Геге и Тоске на северу и југу своје земље били изузетак за ово потврђено правило, поготово јер су међусобно различитији него што су Срби и Хрвати међу собом. Југославија је имала комунистичку идеологију да уједини различите идентитете у земљи као што Албанија има „Велику Албанију”, али, ако се сетимо шта се догодило Србији и Хрватској након комунизма, између Гега и Тоска ће гарантовано постојати међудијалекатска тензија чим их „Велика Албанија” не буде више окупљала.
 То не значи да ће међудијалекатско ривалство између Гега и Тоска прерасти у крваво насиље великих размера, налик оном које се догодило 90-тих током распада Југославије или налик тренутном хаосу на Блиском Истоку. Али сви би требало да имају на уму да, кад уједињујућа идеологија „Велике Албаније” нестане, нестаће и идеја о „уједињеној Албанији”. Кад је комунистичка идеологија избледела у Југославији, деобе – а многе од њих манипулисали су страни глумци – почеле су да се појављују, а нешто слично се дешава и на Блиском Истоку. После Другог светског рата све арапске државе су биле против Израела, али – кад је и ова идеологија почела да нестаје, а неке од земаља препознале бившег непријатеља (Египат, Јордан) или кад су почеле да улазе у de factoстратешке савезе са њима (Саудијска Арабија и Заливске земље) – за САД је постало много лакше да се меша у секташке разлике у муслиманском свету са циљем да завади па влада.
 Ситуација у Албанији је слична томе, али са том разликом што је много природније за сваки саставни идентитет групе да се одвоји без икаквог спољњег утицаја и да су, напротив, спољни утицаји (у овом случају позитивна медијска пажња САД и Запада) одговорни за појачавање уједињујуће идеологије „Велике Албаније”, а не за њено поткопавање. Ипак, у случају да домаћи дисиденти постану довољно храбри да говоре јавно против „Велике Албаније” (ако дође до тога, претпоставља се да ће се то прво догодити са хришћанском заједницом, о чему ће бити речи у следећем делу), онда би се читав идеолошки систем могао брзо размрсити и дијалекатске разлике би могле испливати на површину, вероватно вођене потиснутом Гега већином. Онда би се могло десити да „Албанија”, као унија Гега и Тоска, постане исти анахронизам као што је Југославија постала за унију Срба и Хрвата (између осталих) иако ово можда неће узети обличје потпуног распуштања, већ једва одржане преименоване федерације састављене од два жестоко независна дела.
Наставиће се
Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ
Извор: “Oriental Review, Нови Стандард“
|