|
Критика државног врха, која је због Донбаса оправдана, сад је неприкладна јер бива апсорбована и искоришћена од Запада
Пре годину и по дана име професора Московског државног универзитета, лидера Евроазијског омладинског покрета и познатог филозофа и политичког стручњака Александра Дугина није се скидало са насловница штампаних и интернет медија, а његови цитати, као и он сам, појављивали су се на телевизији. Пре годину и по дана, Дугин је био један од првих у борбеним редовима оних који су подигли заставе Руског пролећа предводећи народ који их је следио.
Непријатељ га је мрзео, можда чак и више него локалне лидере побуне. Запад је у више наврата уводио санкције и њему и његовим следбеницима, признајући им тиме допринос у борби против неонацистичке Украјине и америчке хегемоније.
Оставши на линији својих идеолошких и моралних принципа, Александар Дугин није могао да се сложи са променом курса Кремља. Престао је да даје интервјуе и да се појављује на тв-екранима, за шта је имао личне разлоге.
Након готово годину дана ћутања, у ексклузивном интервјуу за Новорусију Александар Гељевич размотрио је тренутне резултате Руског пролећа, рата у Сирији, и неизбежност коначног окршаја у Донбасу.
Александре Гељевичу, будући да сте истакнути идеолог руског пролећа, како видите тренутно стање у Новорусији? Колики део онога што је замишљено на почетку је спроведен у дело?
— Дуго сам се суздржавао од било каквог коментарисања дешавања у Донбасу, за шта су постојали озбиљни разлози. Сада, након неколико циклуса размишљања о овим драматичним догађајима познатим под називом „Руско пролеће“, имамо могућност да пружимо миран и избалансиран аналитички исказ о теми која је, барем за мене, представљала колосалну, срцепарајућу духовну рану.
Руско пролеће је моја директна и живућа бол; не могу смирено да говорим о томе. Не кажем то само због губитка људи које сам волео; ради се о најдубљем удару у сами центар очекивања које сам имао у вези са Новорусијом и буђењем Русије, њеног духа и идентитета. Јер овде се заправо ради о поновном буђењу саме Русије.
Дуго времена нисам могао да говорим о овим темама, суздржавао сам се коментарисања и одбијао да дајем процене, све због дубоке трауме коју сам доживео као један од првих заговорника васкрсења Велике Русије, које је отпочело са догађајима на Криму, у Новорусији и на другим местима. Моје стање сада не бих назвао трауматичним, али је у сваком случају реч о рани која с временом полако зацељује.
Након овог увода, дозволите ми да кажем своје виђење ситуације.
 Русија није Руска Федерација. Русија је руски свет, цивилизација, један од полова мултиполарног света, који не само да бисмо требали него имамо обавезу да постанемо. Историја Русије је попут срчаног ритма; наше руско срце наизменично се скупља и шири.
Скупило се након колапса Совјетског Савеза, а смањилa се и наша територија (као и много пута раније у историји, поменимо само 1917), која се након сваког смањивања поново ширила.
Крајем 90-тих и почетком 2000-тих дошло је до кризе. Као геополитичар, синхронизујем се са пулсом руске историје. Њен пулс је и мој пулс, моје срце удара тачно у ритму откуцаја срца моје земље и мога народа. Очекивао сам дијастолу.
Да разјаснимо ствари: срчани ритам састоји се од систоле и дијастоле, односно контракција и ширења. Дијастола је, дакле, ширење. Сваки пут кад наше срце престане да контрахује и крене да се шири, исто се догађа и са нашом руском цивилизацијом која тада опет креће да поприма своју природну, континенталну форму. У почетку је тај повратак био повезиван са интеграцијом постсовјетског простора.
Сами термин „евроазијство“ представља дијастолу. Евроазијство је када Русија уједини целокупан постсовјетски, а заправо руски, империјални и цивилизацијски простор, сједињујући тако културну категорију руског света са геополитичком и војно-стратешком димензијом.
Због тога сам чекао дијастолу. Заправо нисам само чекао и посматрао (као што људи чекају аутобус), већ на сваки могући начин промовисао ову кардио-фазу као идеолог и активни промотер евроазијства и интеграционих процеса постсовјетског простора и стални бранилац идеје велике моћније Русије.
Треба рећи да су се сви знаци ове експанзије указали пред нашим очима: почетак евроазијских интеграција у форми Евроазијске економске заједнице, а потом и стварање Евроазијске уније; приморавање атлантистичког сакашвилијевог режима на мир – када смо први пут изашли ван граница Руске Федерације и спречили гашење проруског жаришта отпора на Јужном Кавказу, Јужној Осетији и Абхазији – и, наравно, анексија Крима као одговор на акције наших непријатеља, атлантиста, који су покушали да ставе братски украјински народ под контролу америчке хегемоније. У свакој од ових акција видео сам експанзију руског срца – геоплитичку дијастолу.
Даље, Новорусија је логично следила Крим и нисам могао да уочим било какву разлику између њих. Апсолутно сам сигуран да ћемо, уколико изгубимо Донбас, изгубити и Крим, а онда и целу Русију, јер срце престаје да ради када му нарушите дијастолу. Појавиће се процеп у нашем историјском битку, у ритму наше историје. Због тога сам се жестоко борио за Руско пролеће и против издаје Новорусије.
Поновићу још једном: Руско пролеће је предуслов нашег руског историјског постојања. Русија, да би постојала, мора бити велика. Велику Русију не означава тек територијална експанзија, будући да нама територије не фали. Нисам против постојања суверене Украјине уколико би иста била наш савезник, партнер или, у најмању руку, неутрални међупростор. Ми бисмо волели да будемо унутра у једној држави, али о томе морају да одлуче украјински држављани. Оно што не смемо да дозволимо је атлантистичка окупација Украјине. То је геополитички аксиом. Наши непријатељи савршено разумеју да Русија може постати велика искључиво заједно са Украјином, било сједињена, било у некој врсти балансираног савезничког односа. Не постоји други начин. Руско пролеће није могуће без неке врсте евроазијског заокрета Украјине, без обзира на форму којом ће тај заокрет бити остварен, то јест без обзира да ли ће се то догодити мирним путем или на други начин.
 Украјина може бити аутономна или независна држава искључиво међу нашим савезницима. Уколико западне под окупацију, онда смо у обавези да је ослободимо или у најмању руку да гарантујемо историјско постојање половини њене популације која је са нама верски повезана. Наша је дужност да то урадимо, наш безусловни историјски императив. Уколико га не испунимо, онда смо издали наше сопствене људе, себе, своју историју. Од самог почетка Руског пролећа отворено сам говорио о овоме и до сада нисам променио своје мишљење.
Али они на врху су инсистирали да је Крим наш, али не и Донбас. Он данас дефинитивно није наш, не зна се чији је и не зна се чији ће бити у будућности. Али крв није вода, деца су бивала убијана и на крају је убијен и дух руског пролећа. Неприхватљива цена за ретардирану дипломатију са упитним резултатима. Није ту било никакве нарочите мудрости.
И поред овога, сматрам да је критиковање државног врха – које би у погледу утицаја на ситуацију у Донбасу било потпуно оправдано – у овом тренутку неприкладано. Иако критицизам расте (и то од стране патриотског пола), он аутоматски бива апсорбован од стане Запада и искоришћен за борбу против саме Русије. Онај ко критикује владу постаје део непријатељских борбених формација, а да тога није ни свестан, што је неприхватљиво и у супротности са оданошћу отаџбини, која је заправо у стању директног судара са својим главним непријатељом – америчким и НАТО блоком.
Шта нам остаје да урадимо? Да захвалимо влади на гушењу Руског пролећа? Или да се, критикујући владу, сврстамо у непријатељске редове? Како год било, ова влада наставља са својом патриотском реториком иако помало испразном, која понекад личи и на симулацију. Она сузбија оно најбоље, али и оно најгоре. Та половичност садржи нешто што је мрско нама, али и нешто што унесрећује наше непријатеље. Овде се ради о добро познатој дијалектици чаше која је полупуна или полупразна. Полупатриотизам је полулиберализам, а милиграми (воде) на обе стране се регулишу на начин који ствара равнотежу. И то је разлог због чега сам све време ћутао. Критикујући чашу, која заиста јесте до пола пуна, не нападамо само празнину већ и пуну страну у чије име наступамо. То се зове епистемолошки ћорсокак; апорија.
Да ли је Русија доживела срчани удар, да ли нарушена дијастола?
— Превише сам говорио о Новорусији. Осврнућу се на два догађаја, један велики и један мали. Први је Сирија. Руска Федерација, не прихватајући да до краја изнесе стварање орбиса Велике Русије и руског света, и остављајући крварећу донбаску рану у очајном стању, сада је иступила са одбраном наших интереса на Блиском Истоку. Ово је удаљенији, али не мање важан циљ. Као геополитичар, сматрам да је интервенција у Сирији апсолутно исправан, беспрекоран и логичан православани корак у заштити наших националних интереса.
Допустите да објасним. Као што видимо у Авганистану, Таџикистану и Узбекистану, чак и на Северном Кавказу, постоји тренд јачања утицаја Исламске државе. Уколико се не супроставимо ISIS у Сирији, онда ћемо морати то да учинимо у Централној Азији, а онда, можда и на територији Руске Федерације.
 Баш то је амерички план. Исламски фундаментализам је традиционално био инструмент у структури америчке и атлантистичке геополитике, то је сасвим очигледно. Исламска држава је плод специјалне америчке операције усмерене против непријатеља америчке хегемоније на Блиском Истоку, а то укључује (и то примарно) и нас.
Кад смо на захтев Асада ушли у Сирију, поново смо начинили искорак у историју, наново подстичући дијастолу руског срца. Ово долази након тупости, Минска, неодлучости, оклевања, компромиса и натезања. Након крваве паузе.
Погледајте шта се сада дешава. Боримо се против суштински проамеричке, криптоатлантистичке и фундаменталистичке секте каква је ISIS са намером да им нанесемо удар што је даље могуће од наших граница. У супротном мораћемо са њима да се боримо овде. То индицира присуство стратешке, геополитичке свести државног врха, што је охрабрујуће. Подршка Асаду је такође део Руског пролећа, потврде Русије као субјекта, а не објекта историје; гест који води ка јачању нашег суверенитета.
Друга тачка је то што, без обзира на све, нашу границу са ДНР и ЛНР контролишу наши пријатељи, становници тих република. Хвала Богу да за све ово време нисмо одустали од било чега. Нисмо сачували ништа, али нисмо ништа ни изгубили. То што ништа нисмо сачували је веома лоше, али то што не губимо је добро (опет логика са половином чаше). Одсуство контроле границе од стране Кијева је индикатор кроз који треба све просуђивати. Да, тамо је ноћна мора. Да, ми губимо ову битку. Али још увек је нисмо изгубили, и Доњецка и Луганска Народна Република контролишу границу. Још увек није све изгубљено. Много јесте, али не све. Курцио Малапарте је рекао да „ништа није изгубљено док се не изгуби све“.
Још једна ствар. Чињеница да смо војно подржали Асада у Сирији, иако постојана и ефективна, још увек је без гарантованог резултата (тренутни резултати су генерално веома импресивни и позитивни). Стога, Американци су витално заинтересовани за ескалацију непријатељстава у Донбасу да би нам целу ситуацију додатно отежали. Порошенко, који није стекао баш велику подршку на недавним изборима у Украјини (мисли се на локалне изборе одржане 25. октобра; прим. прев.), такође је заинтересован за ескалацију. За њега је рат постао једини начин да се одржи на власти.
Рат у Донбасу ће нам бити наметнут од Вашингтона и Кијева. Нећемо ми активирати сукобе, већ ће они бити ти који ће то урадити упркос нашим настојањима да изађемо из директне конфронтације по сваку цену. Сходно томе, враћамо се до тачке где сам стао када сам отпочео са коментарима о другим догађајима.
Као што сам предвидео, ситуација не може имати друго решење до одбране Новорусије од проамеричке нацистичке хунте, која је била и остаће само то – хунта којој је време да поломимо кичму. Пре или касние, вратићемо се Новорусији. Наравно, већ каснимо, али ситуација није критична. Онај ко контролише границу ДНР и ЛНР са Русијом контролише све.
На прагу смо новог циклуса, нове етапе. Ми Руси смо доживели много тога у историји. Видели смо различите цареве, владаре, различите режиме, и често смо се повлачили и упадали у историјске ћорсокаке. Било је стагнације и несигурности, али увек смо стизали на наше хоризонте, и ја и данас верујем у ширење руске дијастоле.
 То је разлог што сам одлучио да прекинем тишину и да смиреније говорим о темама које сада интересују цео руски народ, људе који разумеју и осећају да се они такође боре и жртвују за нашу велику отаџбину.
Шта ви мисле о минским споразумима? Да ли су они заиста пут ка миру? Ипак постоји велики број суштинских контрадикција које нису разрешили.
— Мински уговори заправо нису разрешили никакве контрадикције. Они просто само купују време. Ми и Украјинци покушавамо да искористимо ово време које смо купили одлагањем коначног сукоба. Хтели смо да покажемо Европи да је Крим наш, али да смо спремни да размотримо све друго. То је на неки начин било и неморално, а нисам сигуран ни да је дало неки резултат. Па ипак, ми смо заузели такав став и они на власти су добили задатке да демонстрирају наше мирољубиве намере, што је плаћено бомбардовањем градова у Донбасу, убијањем људи и омаловажавањем становника Новорусије (да и не помињемо милиције). За мене је то превисока цена, па сам од првог дана противник минских уговора. Они не могу бити решење ове ситуације, то је толико очигледно. Ниједна од страна не верује у њих.
Покушали смо да намигнемо Европи како би им поручили „ми смо супер“ и „одбаците Американце“. Они (Американци) су ти који су заоштрили ситуацију до критичне тачке. Такво тактизирање са наше стране није било успешно и није ни могло да буде. Иако је утицај атлантистичких елита у Европи веома снажан, и поред тога смо покушали са таквим наступом.
Што се тиче Украјине, Порошенко је демонстрирао исту ствар: да ово није била представа за Америку, него за Европу. Он им поручује: седим за столом са Русима и преговарам. Погледајте колико смо демократични и пристојни кад смо чак спремни и да преговарамо о мировним уговорима са „терористима“, јер нам је стало да будемо у Европи. Дакле, Порошенко није преговарао због Америке, већ због Европе. Ми и Украјинци смо на неки начин водили дипломатску борбу да придобијемо Европу на нашу страну. Али ми у томе нисмо имали успеха – они нам нису веровали све до самог краја; нису нам веровали ни после Крима, а после Сирије је овај недостатак поверења постао сасвим очигледан. Али заправо није ни важно поверење, већ само моћ и вера у себе. Ми смо се сада прогласили сувереном и снажном регионалном силом и уверили друге да је неопходно да нас као такве и третирају. То није постигла наша дипломатија, већ наша стварна снага. Историјски се увек испостављало да се наше мишљење узима у обзир само онда када смо јаки, док се на њега не обазиру када то нисмо. Стога нисмо убедили Европу и нисмо је ни могли убедити држећи се линије тих смешних преговора. Али након тога јесмо успели да их убедимо нашим ваздушним ударима на ISIS и друге терористе у Сирији.
Порошенко их такође није убедио, а он није ни могао да их убеди јер се Европа, од самог почетка, није превише мешала у кијевски Мајдан. Американци су им обећали да ће све са Украјином да се одигра веома брзо и да Европљани неће сносити никакву одговорност за било шта. Штавише, Американци су приморали европске лидере, посебно Оланда и Меркелову, да учествују у Мајдану. Млађи партнери или, прецизније, вазали Вашингтона, природно нису имали никакву аутономију да самостално делују.
Када се испоставило да је Европа саучесник САД и кад је кренула да нам уводи санкције, онда је схватила да су испоруке гаса доведене у питање. Онда се у ужасу повукла од Руса и Украјинаца са жељом да све буде враћено у стање какво је било раније. Нормандијски формат и мински преговори суштински су се вртели око питања да ли је могуће ствари вратити у пређашње стање или барем продужити status quo. Данас, све док минске уговоре признају све стране, просто не постоји ниједан други излаз за Порошенка и Вашингтон осим унилатералног кршења истих и отпочињања коначне битке за Донбас.
 За Американце је то само начин да нам скрену пажњу са Сирије. Отварање другог фронта је и једини начин за Порошенка да се одржи на власти. Неће то бити ништа лично, али они ће нама да наметну овај рат. Ми ћемо бежати од конфликта и држати се Минских уговора из истих разлога. Нама није потребан други фронт, а потребан нам је ослабљен, а не ојачан Порошенко, како би Украјина банкротирала пре него што Донбас још једном буде анектиран од нацистичке државе. Ми ћемо избегавати директан сукоб, а претпостављам и да ће коментари попут мојих бити цензурисани у масовним медијима. Али то смо гледали и раније, и то је просто тако.
Играмо на карту да не дозволимо Украјинцима да нам наметну рат и да им не дозволимо да почну да контролишу границу. Ово је главни индикатор: све док новоруске републике контролишу границу, ситуација је мање или више нормална, али уколико би од тога одустале, онда би то био потпуни и фундаментални пораз.
Много тога се сада одлучује и историја је поново жива. Нисмо решили проблем Новорусије, већ смо просто одложили његово решавање, што је типично за нас. Мински уговори, којих ћемо покушавати да се придржавамо, убрзо ће бити уништени и укинути на различите начине. Ускоро ћемо све видети.
Да ли то значи да убрзо следи интезивирање напетости?
— То је неизбежно. Рат једини може бити за кратко одложен, и Русија улаже одређене напоре у том правцу. Јер сукоб није пожељан за нас, ми смо за њега мање спремни него што смо били пре годину дана.
Да ли је могућ осетијски сценарио? У случају кршења свих споразума Украјина ће напасти новостворене републике, а онда ће Русија, као што је урадила у Абхазији и Јужној Осетији, ући са трупама и признати њихову независност и приморати агресора на мир.
— То би било исправно. Овај сценарио је био веома изгледан на самом почетку Руског пролећа. Заправо, овај сценарио претпоставља не само геополитичку контролу већ и повратак ових региона под окриље Велике Русије, уносећи у њу нови дух и буђење руске светлости. Ова идеалистичка димензија, која је од круцијалног значаја, сад је потпуно изгубљена због трговине руским интересима. Можда су ови компромиси били оправдани, делимично, са дипломатске тачке гледишта као припрема за финалну битку. Лично не мислим тако, али спреман сам да прихватим постојање такве идеје.
Али постоји још једна страна медаље. Чим смо отпочели ценкање, нанели смо велики ударац духовној димензији руског пролећа и новоруске идеје. Ово је неповратан процес. Са тактичке и техничке тачке гледишта, то може бити објашњиво на неки начин, али из духовне перспективе у тренутку кад смо одлучили да не следимо осетијско-абхазијски сценарио – када је украјинска казнена експедиција почела да бомбардује градове Новорусије масивно убијајући мирне цивиле, што смо сви могли да видимо – починили смо морални злочин.
Наш морални одговор на то био је очигледан, али смо заузели другачији став. Дакле, са апекта националних интереса, још увек нисмо пропали, али стојимо много лошије на духовном плану.
У том погледу мински уговори су иморално оруђе, производ голих интереса и производ који нема никакву вредност у очима било које од страна; потпуно прагматичан приступ. Постоје људи за које је победа технологија, али ја верујем да је историја дух. Постоје цивилизацијски параметри које је немогуће подредити техничким интересима, чак ни оним најконтроверзнијим и сасвим посебним.
Из тога произилази да су Мински уговори тек морално упитан предах. Али ми ћемо их задржати будући да смо почели да играмо на ту карту. Уколико постоји проблем духовног типа, онда барем да реализујемо интересе.
Неопходно је да прихватимо једноставну истину: они нас неће пустити на миру, и најбоље је да то одмах себи признамо. Историја је увек ствар избора, врло често избора суоченог са смрћу. Просечна особа бежи од тога и покушава да забарикадира себе од проблема, али уколико се власт тако понаша, онда је то само пролазна власт. Историја почиње када врх вертикалне моћи донесе егзистенцијалну – историјску – одлуку, а то подразумева гледање смрти у очи.
 Могуће је покушати и побећи, али историја нас стиже без обзира шта даље радили, а постоје знакови да нас данас сустиже. Ако ништа, барем Сирију не можемо напустити без победе. А, уколико нас они изазову и прекрше минске уговоре у Донбасу, онда нам неће бити потребна само једна победа, него две. Сигуран сам да смо спремни и да можемо да их остваримо, али морамо одустати од политике полупуне чаше.
Наши велики људи и несаломива армија имају довољно снаге, духовне чврстине и одважности за велике победе. Друга ствар је да ли политичко лидерство земље има довољно мудрости, храбрости и воље. Сада се сва питања отварају пред њима и видећемо како ти људи одговарају на позив историје. Они сматрају да сви треба да сносе одговорност за ствари са којима се суочавају. То је тачно. Али њима ће се судити пред судом историје. А тај суд је страшан, сличан Божијем; ту није могуће поткупљивање или коришћење административних ресурса.
Разговарао ВЈАЧЕСЛАВ АЛТУХОВ
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
Извор: “ИА Новороссия, Нови Стандард“
|