|
ЕНДРЈУ КОРИБКО
Балкан је заправо предњепланска и централна тачка у сукобу униполарног и мултиполарног светског поретка
Запад је, уз дозу огромне ароганције, ударио на национални понос многих Срба и Македонаца, вероватно доводећи до дуго очекиване тачке преокрета, у којој ће народ коначно схватити да имају подређени статус у оквиру евроатлантизма и почети активно да притиска своје владе да тај концепт у потпуности одбаце.
Србија и Република Македонија биле су понижене пред целим светом од својих наводних „западних партнера“. САД су у Либији током бомбардовања зграде за коју се претпостављало да је користи Даеш убиле двоје српских дипломата који су држани као таоци. Потпаролка руског министарства спољних послова Марија Захарова изјавила је да је Пентагон знао да се они тамо налазе, а српско министарство унутрашњих послова потврдило је да су погинули услед „снажних детонација и бомби“.
Што се тиче Македоније, главни „преговарач“ ЕУ увредио је целу земљу серијом омаловажавајућихТвитер слика, агресивно уперених против владе, од којих једна приказује човека спремног да упуца маче.
Одговарајући на ове провокације, Срби су организовали масовни антиНАТО протест, а Македонска влада заузела је принципијелан став да прекида сваку сарадњу са Питером Ванхутом, дипломатом одговорним за последњи скандал.
Ове акције симболизују регионални дух времена, који је дубоко пустио корење и – мада је наишао на жесток отпор сорошевских регионалних медија – наставља да се шири у јавности, постајући тако значајан фактор балканске геополитике.
Народи Централног Балкана се изненада буде због чињенице да се Западу апсолутно не може веровати да ће их третирати праведно и са поштовањем, и крећу да граде своју независност кроз супростављање овим последњим увредама њихових земаља.
Ако се тема истраживања Оружје масовних миграција – које је Кели М. Гринхил, ванредни професор на Универзитету Тафтс и научни сарадник Harvard Kennedy School of Government's Belfer центра за науку и међународне послове, касније описано у истоименој књизи 2010) данас спроводи у пракси, онда мигрантска криза може завршити потресним уништењем свега што су српски и македонски народ храбро изборили до сада и претворити њихове земље у огромне просторе за људски отпад.
БОЈНО ПОЉЕ БАЛКАН
Да би се разумела сва гнусоба оног што се догађа на Балкану, требало би бити упознат са његовим примарним геостратешким значајем у добу Новог хладног рата. Често од већине аналитичара окарактерисан као „некад важна“ зона утицаја, Балкан је заправо предњепланска и централна тачка у сукобу униполарног и мултиполарног светског поретка.
 Пузећа америчка евроатлантска „институционализација“ – што је само еуфемизам за окупацију – прети да угаси сваку наду да ће регион икад постати истински самосталан будући да му је у вашингтонској визури намењена функција географски најподесније тачке за спајање економија некадашњих немачких и турских колонијалних управника.
Русија и Кина имају потпуно различит поглед који Балкан исправно препознаје као тачку уласка у Европу на мала врата и предвиђа да би могао бити одскочна даска мултиполарности у самом срцу континента. Обе велике силе имају сопствене конекторе у виду транснационалних инфраструктурних пројеката. Москва кроз Турски/Балкански гасовод (тренутно суспендован због напада Анкаре на Русију), а Пекинг пројекат брзе пруге (који аутор назива Балкански пут свиле), која би преко Балкана требало да иде од Будимпеште, преко Београда и Скопља, до грчке луке Пиреј.
Ако их посматрамо заједно, ови планови демонстрирају одрживост потенцијалног Балканског коридора, који би могао да ослободи регион из америчких канџи и обезбеди му повезивање са остатком света, тако стварајући алтернативну будућност за подручје којем је намењена судбина немачко-турског друма.
САД су очигледно на супротној страни руско-кинеске визије Балкана, што је разлог за активне покушаје дестабилизације стожерних држава централног Балкана и највиталнијих уских грла у целој геополитичкој конструкцији, Србије и Македоније.
ИЗДАЈСТВО И БЕСТИДНИШТВО: ПРОДАЈА СРБИЈЕ
Власт премијера Александра Вучића и председника Томислава Николића срамно је провукла потписивање дорађене верзије IPAP споразума о сарадњи са НАТО, непосредно пре последњих догађаја који су поменути, а уз готово потпуно одуство ове издаје националних интереса у водећим националним медијима (иза којих стоји Сорош).
Било како било, нису успели да сакрију шта су учинили нити су успели да промене живо сећање народа на патње које је искусио током НАТО рата против Југославије из 1999. године. Многи грађани су били крајње згрожени одлуком њихове власти да повећају степен „интеграције“ (званично још увек не до формалног статуса државе чланице) Србије у исти војни блок који је пре тога уништио земљу и користио осиромашени уранијум против њених грађана.
Да додају со на рану, приликом бомбардовања Даеша у Либији прошлог петка, САД су убиле двоје српских дипломата који су држани као таоци иако су унапред обавештени од српске владе на којој локацији се налазе и да увелико трају преговори о њиховом ослобађању. Ово дупло понижење било је превише за српски народ, који је у хиљадама похрлио на улице да изрази протест против НАТО са захтевом влади да поништи издајнички IPAP споразум, или да се у крајњем случају то питање реши националним референдумом. Обећали су да ће организовати још веће окупљање уколико влада до 27. марта не испуни њихове захтеве, што је датум који је симболично одабран јер су тада почели протести који су убрзо срушили власт која је 1941. потписала уговор о сарадњи са нацистичком Немачком.
 Директно повезана са овом је и вест да је Вучић изненада пре пар недеља најавио да ће бити одржани ванредни избори, на којима жели да учврсти своју прозападну политику, јер би патриотски антиНАТО протестни покрет могао да прерасте у значајну политичку снагу која има потенцијала да му буде достојан противник или чак да поремети његове планове.
РУГАЊЕ МАКЕДОНИЈИ
Јужно од Србије, у Републици Македонији, ЕУ „дипломата“ Ванхут (на слици испод) дуго је сматран за провокатора, који је стајао на страни оних који желе да изазову обојену револуцију и њихових међународних покровитеља, а последње будалаштине на Твитеру уклониле су сваку сумњу о његовим мотивима и интересима које заступа. Он се намерно наругао македонској влади и Македонцима јер је био изнервиран чињеницом да покушаји дестабилизације те земље не дају очекиване резултате.
Владајућа ВМРО аутоматски се супроставила овом wannabe силеџији из Брисела тако што је прекинула све професионалне контакте с њим и званично прогласила да га од тог тренутка сматрају човеком који не представља ништа више од случајног „туристе“ који је у пролазу кроз њихову земљу.
Ванхут и његов шеф – амерички амбасадор Џес Бејли – раније су поручили влади да мора да одбије исти онај документ о решавању кризе за који су прошлог лета инсистирали да буде потписан и да пристане на одлагање ванредних избора договорених првобитним споразумом за крај априла.
 Треба подсетити да су САД организовале политички скандал у Македонији тако што су нелегално прислушкивале многе грађане и јавне личности и потом слали снимке њиховом извођачу радова Зорану Заеву. Он је заузврат лажно наводио да су му „интерни извори“ уступили те снимке који „доказују владина непочинства“ и покушао да их искористи за иницирање обојене револуције. Ова сплетка би можда и успела да патриотски део грађана средином маја није устао у знак протеста, непосредно пошто су обавештајне службе размонтирале албанске терористичке ћелије, инфилтриране са циљем да координишу своје нападе са акцијама „опозиције“.
СВЕТЛЕ НАДЕ, ВЕЛИКИ РИЗИЦИ
Будућност Централног Балкана можда изгледа светло узевши у обзир чињеницу да се српски народ пробудио и да македонска влада све сигурније изражава своју независност и суверенитет, али мигрантска криза би могла да поквари ове трендове.
Србима је коначно прекипело због флерта њихове владе са НАТО и сад су одлучни да тргну своје лидере из „стокхолмског синдрома“, који су им САД наметнуле. Последњи догађаји су заиста дирнули у нерв колективне свести земље, а друштво је приметно све више свесно штетности евроатлантских „интеграција“ и предности које доноси мултиполарна сарадња са Русијом и Кином.
Македонији заиста нису потребни никакви међународни „посредници“ да решавају њене унутрашње проблеме, али њихова улога просто има функцију механизма за преношење порука између владе и америчких марионета које покушавају да изазову обојену револуцију.
Ако ништа, било би много логичније да Русија, а не ЕУ, добије ту улогу, јер би то проблем са правом ставило у контекст новог хладног рата и обезбедило да неутрална позиција не буде злоупотребљена за наставак сценарија промене режима.
МИГРАНТСКА КРИЗА
Сви очекују да на пролеће на Балкан нагрне огромни талас избеглица, које настоје да се докопају Западне и Северне Европе, што би могло да се поклопи са превременим изборима у Македонији и Србији. Имигранти су последњи проблем о којем било која од две земље жели сада да размишља, било да се ради о обезбеђивању слободног транзита, бризи о онима који остају у земљи, избацивању економских експлоататора или заштити од инфилтрације терориста.
Надолазећи мигрантски талас ће много утицати на крхку социополитичку ситуацију у овим земљама, ионако подложним дестабилизацији због униполарних интрига у које их увлаче САД.
 Ланац реакција који ће вероватно уследити када „низводне“ земље попут Аустрије наставе да пооштравају граничну контролу могао би на крају да резултира десетинама хиљада цивилизацијски разнородних имиграната – који су тешко избезумљени и спремни на јавне провокације због неприлика у којима су се обрели – заглављених у Србији и Македонији уочи самих избора.
Нико не зна шта ће се даље догађати; једино је сигурно да ће сваки сценарио ићи на руку америчке униполарне стратегије и додатно реметити руске и кинеске мултиполарне пројекте на Балкану.
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
Sputnik International
Извор: “Нови Стандард“
|