На фону сталних, сложених и многобројних геополитичких битака (сиријска и иранска криза, енергетски и информативни ратови, „балканизација" Украјине) фигура новог папе Фрања I, изабраног 13. марта 2013. године, на први поглед не залужује нарочиту пажњу. Али, у ствари, избор папе је значајан догађај у свјетској борби.
И није ствар само у улози и значају те институције за милионе католика, колико у самој фигури некадашњег аргентинског кардинала, Хорхе Мариа Бергоља и снага које стоје иза њега. Одмах треба нагласити да је избор папе Фрања I био резултат дуге и тешке борбе за утицај у Ватикану и, у вези с тим, за контролу над финансијским токовима ове институције. Није сувишно напоменути да је Бергољо, иако није био међу фаворитима конклаве 2013. године, на изборима 2005. године био други послије Јозефа Рацингера, који је тада постао Бенедикт XVI. Још једна формална потврда тога да је питање новог папе риЈешено унапријед јесте и то да је рад конклаве био рекордно кратак – свега два дана.
ПУТНА КАРТА ЗНАЧАЈНИХ ПРОМЕНА
У условима заоштравања борбе за власт, информацију и ресурсе, која у неким случајевима прелази у оружане конфликте и ратове (Египат, Либија, Сирија) или се дешава у облику лаганог процеса признавања нових нарко-терористичких творевина (Косово) улога и значај такве глобалне институције као што је Ватикан вишеструко се појачава. Зауставићу се само на неким чињеницамау вези са новим папом, чињеницама које примораварају да се изведе закључак о будућим трансформацијама. Дакле, првачињеница: поријекло.
Хорхе Марио Бергољо родио се 17. децембра 1936. године Буенос Ајресу (Аргентина у породици италијанских емиграната. Послије учења у градској богословији Вила Девото 11. марта 1958. године ступио је у језуитски монашки ред и као искушеник изучавао хуманитарне науке у Чилеу. Затим је похађао колец Светог Јосифа у Буенос Ајресу гдје је дипломирао философију. Рукоположен је 13. децембра 1969. године. Од 1973. до 1979. године био је провинцијал аргентинске провинције језуитског реда. Од 1980. до 1986. године је ректор Богословије Светог Јосифа. За бискупа је именован 20. маја 1992. године, а шест година касније за надбискупа Буенос Ајреса. Папа Јован Павле II именовао је Бергоља кардиналом 21. фебруара 2001. године. Бергољо је и члан Конгрегације за богослужење и сакраменте, Конгрегације институција посвећених животу и друштвима апостолског жи- вота, Комисије за Латинску Америку и Папског савјета за питање породице.
Дакле, у фигури новог папе повезале (ујединиле) су се Европа, тачније Италија по поријеклу) Њемачка (по постојећим везама новог папе са досељеницима из те земље) и Аатинска Америка. На први поглед избор Латиноамериканца, али који има италијанске коријене, свједочи о томе да у условима знатног пада значаја католицизма у Европи значај латиноамеричког католичанства добија снагу. Данас 42 одсто оних који исповиједају католицизам живи у Латинској Америци, а само четвртина католика живи у Европи.
Ипак, не треба заборавити да се процес потискивања хришћанских вриједности дешава свуда, па и на латиноамеричком континенту. На том плану значајна је Аргентина у којој је проглашена потпуна слобода вјероисповијести. Од 2010. године у Аргентини су озакоњени истополни бракови (у Мексику и Бразилу хомосек- суализам је легализован само у неким државама). Све у свему, како оцјењују свештеници добро упознати са ситуацијом, Ватикан данас није ауторитет за католике у Латинској Америци, а међу латиноамеричком омладином Римокатоличка црква данас не ужива никакво повјерење. Тешко да је нови папа способан „оздравити" католичанство, али треба провести потпуну институцијалну реформу.
У вези с тим, 26. новембра 2013. године објављен ј е први апостолски позив (апел) „Радост Јеванђеља" који треба да постане „путна карта" значајних промјена, међу којима ће главна бити реформа Римске курије – владе Ватикана. Видјећемо до чега ће довести те реформе.
