НЕМАЧКА И ЈЕЗУИТСКА ВЕЗА

Вратимо се личности папе. Фрањо I говори само два језика, а то су италијански и њемачки (?). Родивши се и проживјевши 76 година у Аргентини, папа, кога представљају „народним", не говори шпански! По свој прилици у породици је говорио италијански, а похађао је њемачку школу. Како је познато послије Другог свјетског рата управо Аргентина је прихватила највећи број досељеника из нацистичке Њемачке што су нарочито оснивали велики број школау којимаје настава и васпитање било на њемачком језику. На овај или онај начин, то је веома важан детаљ који говори о постојању озбиљних веза између Ватикана и њемачких мрежних структура. Није сувишно у вези с тим напоменути, да је његов претходник Бенедикт XVI био први папа њемачког поријекла за посљедњих 1000 година.

Друга чињеница, која заслужује посебну пажњу и указује на то да је нови папа позван да рјешава посебне задатке, везана је за његову припадност реду језуита. Први пут поглавар Ватикана је постао члан реда језуита – најмоћније, активне и добро структурисане католичке организације која игра вео- ма важну улогу у формирању и пререформирању спознаје елитних група, група које су способне да управљају процесима на регионалном и глобалном нивоу. Ред језуита основан је 1534. године на самом врхунцу Реформације, фактички, за спас папске власти. Ред се истиче по томе што је трима обичним монашким завјетима додао завјет безусловног послушања и вјерног служења папи. Ред одликује и сурова полувојна дисциплина, изоштрени систем управљања и безусловно потчињавање претпостављенима. Није случајно да генералног старјеши- ну зову Генералом или „Црним папом".

И, још једно тачно одређење – мисија реда увијек се састојала не само у контроли Свете столице и одлука папе, него и у улажењу како у организације других религиозних конфесија, тако и у државне структуре разних земаља свијета. Притом, по свој прилици, главна разлика између језуита и осталих редовничких структура јесте у томе да они непримјетно преуређују католичко учење у складу са захтјевима времена и реализацијом крајњег циља форимирања јединствене свјетске религије.

Своје дјеловање ред је концентрисао у почетку у три правца који већ у току неколико вијекова одређују његов утицај у свијету: обучавање, мисионарско дјеловање и исповиједање. Језуити су били чувени, а и данас су, као учитељи, мисионари и духовници. Иступају истовремено у својству агената Ватикана и специјалних служби. Изградили су јединствен метод културне адаптације и мимикрије, метод који им омогућује да проникну у организације било које религиозне конфесије и да се прилагоде било којим социјално-политичким условима.

РАД СА ПРАВОСЛАВЉЕМ

Управо су језуити разрадили најприлагодљивије методе рада са православљем. На том подручју радио је познати француски језуита Михаил д Ербињи, предсједник Комисије Pro Russia. Комисија је основана 1925. године при Конгрегацији за Источну цркву с циљем припреме кадрова свештеника за совјетску Русију. Посебан значај се придавао криптокатолицизму. За патријарха у Русији планирао се поставити епископ који је тајно прешао на католичанство и дао заклетву папи. Криптокатолицизам је повољан зато што не захтијева раскид с Православном црквом. Свештеник наставља да служи у православном храму тихо ширећи међу присутнима симпатије према Светој столици и католичком учењу.

Културно-духовна мимикрија послужила је као основа „познатог" језуитског морала, који дозвољава да се произвољно тумаче основи религиозно-духовних захтјева – прикључити се погледима и наравима људи у свако вријеме и на сваком мјесту, оправдати неморалне поступке. Управо у систему „моралне теологије" језуита васпитана су цијела покољења владајућих група „двојних стандарда" који су постали кључни принцип западне дипломатије. Осим тога, језуитима се дозвољава да воде свјетовни начин живота и да не приказују припадност реду, да користе многе привилегије и да су одговорни само руководству реда. Тако они лако продиру у масонске и друге окултне структуре, а такође и у политичке и државне структуре.

Ипак, водећа област дјеловања језуита, који се с правом сматрају интелектуалном елитом Ватикана, била је и остаје образовање. Данас језуити издају више од 1100 часописа и налазе се на челу 195 универзитета у свијету. Концепција значења „меке силе" дозвољава језуитима да поставе своје људе на кључне дужности у државним структурама Европе и САД. Тако су језуитске приватне факултете завршиле такве значајне фигуре свјетске политике као бивши директор ЦИА Вилијам Кејси (Фордхемски универзитет) Роберт Гејтс (Џорџтаунски универзитет) Леон Едвард Панета (Универзитет Свете Кларе). Фордхемски универзитет завршио је и нови директор ЦИА Џон Овен Бренан.

Што се пак тиче новог папе он, прије свега, привлачи пажњу на себе у вези са опредјељењем језуита за апсолутно послушање, безусловно послушање које мора слиједити сваки члан Реда. Оснивач реда, Игнацио де Лојола, у својим „Духовним вјежбама" је поучавао: „Потчињени мора гледати на надређеног као на самог Христа, он мора да се повинује надређеном као тијело које се може окретати у свим правцима, као прут који се савија при сваком покрету, као кугла од воска, која може мијењати облик и развлачити се у свим правцима." Познато је да је та језуитска методика потпуног потчињавања личности изазвала највеће интересовање код руководилаца нацистичке Њемачке. Управо по принципима језуитског реда градио је организацију СС Хајнрих Милер, о коме Хитлер није случајно говорио: „Ја видим у њему нашег Игнација Лојолу".

У вези с тим, први телефонски позив нови папа је упутио управо поглавару реда језуита Адолфу Николасу. Уз то, телефонирао му је лично, мимо секретара, а у штампи cv то пренијели као свједочење о скромности Фрања I који је одлучио да уведе у свакодневни живот једноставну, неформалну комуникацију.

Овај случај освијетлио је чврсту хијерархију реда. Ствар је у томе да се, с једне стране, Генерал реда или „Црни папа" потчињава директно понтификату. С друге стране, поставши папа, Бергољо је остао члан реда, и по закону реда, мора се, као и прије, потчињавати свом Генералу. Настала је двосмислена ситуација. Очигледно је да је самосталност новог папе веома релативна. У исто вријеме, у његовом лику десило се спајање власти реда и власти цркве. Нехотице се поставља питање: ко ће управљати –„Црни папа" или римски папа?