ТАЈНИ ЗАДАТАК

Трећа чињеница говори о будућим промјенама свјетске политике и у вези са успостављањем тзв. „сиромашне цркве". У ситуацији пораста свјетске кризе, када сиромашни постају сиромашнији, а богати богатији, појава папе који се одриче скупе лимузине и који не живи у скупим апартманима, него у скромном двособном стану – дошла је као наручена. Већ у својој првој проповиједи Фрањо I је говорио о смјерности, трпељивости и опросту. Како је већ оцијењено, основно дјеловање језуита је увијек био превртљив морал, морал који привикава вјернике да крше закон а да не посумњају у то, јер је кршење дато под видом поштовања моралног закона у суштини. Зато је главно – ђаво се скрива у детаљима – не у ономе што говори нови понтификат, него у оном стратешком задатку ради чијегје извршења и постављен. А тај задатак је – осигурати учвршћење власти транснационалне класе власника. Стога је управо потребна илузија успостављања праведне цркве, илузија спаситеља сиромашних. Зато папину упуту за стварање „сиромашне цркве" треба разматрати као методику манипулације свијешћу сиромашних, док ће богати присвајати национална богатства католичких земаља – у првом реду Латинске Америке. Четврта чињеница су снаге и интереси који су стајали иза „добровољне" абдикације Бенедикта XVI. Ствар је у томе да се абдикација десила послије беспримјереног притиска на Бенедикта XVI од стране наднационалних финансијских структура, структура које су смислиле радикалну перестројку Ватикана. Проблеми који су постојали како унутар цркве тако и око ње повезани су са неспособношћу противљења дехристијанизацији западног друштва – процесу који носи губитак контроле над стотинама милиона људи – што је са своје стране одређено озбиљном кризом саме институције папске власти. Свјетска СМИ (средства масовног информисања) пренијела су абдикацију папе као баналну оставку, док је то за Ватикан, и читав католички свијет, посебан догађај. Ублажавање случаја абдикације је још једна потврда напорне борбе око Свете столице. У тој борби могу се издвојити минимум два основна табора.

Представници првог табора иступају у корист претварања Римокатоличке цркве у мегафон „Новог свјетског поретка" којим се лако управља. Представници другог табора настоје да за Свету столицу сачувају изузетан карактер сакралне власти – власти коју нема ниједна држава.

АФЕРА ВАТИЛИКС

Власт у Ватикану, као апсолутној теократској монархији, заснива се на фигури папе,личности која обједињује у свом лику и римског бискупа и свјетовног монарха, и суверена града – државе. Тако је формално веома сложено ограничити папски суверенитет. Зато оно што се дешава данас у Римокатоличкој цркви, и око ње треба посматрати кроз призму борбе за власт и суверенитет папе. А пошто је у савременом свијету суверенитет директно везан са финансијама, онда је најважнији циљ трансформација Ватиканске банке, тачније, премејештање финансија под тоталну контролу свјетског банкарског система. Напоменућу да је Ватиканска банка или Институт религиозних послова (ИРП) основао 27. јуна 1942. године папа Пије XII за убирање плате и управљање ресурсима који су припадали вјерским агенцијама. Сходно закону, институт даје могућност корпорацијама, створеним за религиозне циљеве, да инвестирају средства привлачна за њихове улоге, повјерљиво и без уплате пореза. Осим тога, подаци о дјеловању и финансијском положају ИРП практично се не објављују. Важно је знати да је ИРП, као прво, назатворенија и најнедодирљивија структура Свете столице. Ова „чаробна банка" се не потчињава ниједном обичном финансијском закону. Њене сараднике не могу саслушавати правосудни органи, ни пореске установе. У овој уникалној банци не говоре апсолутно ништа о клијентима, ни о њиховим рачунима, подаци се не обрађују електронски и ни у каквим ситуацијама банка не објављује извјештаје. Друго, ова структура није службена установа државе Ватикан, наго папина банка. У одређеном смислу папа је једини акционар банке и потпуно је контролише помоћу комисије од пет кардинала. Управо зато посљедњих година на Бенедикта XVI вршен је утицај без преседана, притисак чији је почетак био унапријед одређен публикацијама у раскринкавајућој књизи Ђанлуиђи Нуција ООО Ватикан (Vaticanos s.p.a) кoja је разоткрила тајне шеме трансфера сумњивог новца од стране Ватиканске банке. Потом је у односу на Ватиканску банку први пут примјењена тако строга мјера као што је запљена дијела новчаних средстава, а против директора Еторе Готи Тедеска је покренут кривични поступак. Без обзира на кораке које је предузео Ватикан за успостављање „финансијске јасности", у мају 2012. године излази још једно раскринкавајуће истраживање Нуција – Његова Ceeтост. Скандал, који је послије почео освјетљавати рањивост папе пред вањским силама. Ипак, које су то силе, потпуно тачно нико не може да каже. Мада постоје верзије да по том питању стоје интереси Ротшилда и Рокфелера, који су 30. маја 2012. године потписали уговор о уједињењу дијела својих актива. Осим тога, иза скандала „Ватиликс" који је почео исто тада – у мају 2012. године, стајао је руководилац (до августа 2012.) Бироа за информисање и рјешавање случајева (Office of Information and Regulatory Affairs) у Бијелој кући Кас Санстајн који се сматра главним савјетником предсједника Обаме. „Ватиликс" се одвијао по моделу пројекта „Викиликс" у чијој је реализацији Санстајн одиграо веома важну улогу.

Самом скандалу претходиле су одговарајуће акције. Прво, рокфелерски финасијски холдинг Ј. Р. Морган у Милану затвара рачун ИРП под изговором непостојања потребне информације, затим Стејт департмент САД први пут укључује Ватикан у списак земаља осјетљивих на прање новца. У оквиру читаве те кампање искористили су и „геј скандал" у Ватикану, када су СМИ раширила информацију о тајном извјештају папе о нетрадиционалној сексуалној оријентацији представништва највишег католичког руководства. Ипак о „моралном карактеру" „светих отаца" понтификат је био добро информисан и тешко би било изненадити Бенедикта XVI моралним карактером највишег клера. Ипак, било је потребно подићи буку у свјетским СМИ управо у том моменту. Управо тада информативни рат против Ватикана добио је свеобухватни карактер и пратио је једини цилљ – доказати неспособност руководства Свете столице и убиједити паству у неопходност кардиналних промјена у самој цркви.