едан од разлога таквог удара на ИРП низ експерата види у подршци Ватикана инцијативи БРИКС за реорганизацију свјетског финансијског система, подршци која би дозволила том блоку да створи сопствени систем рачуна.
Да ли је тако или није, углавном у јануару 2013. године почео је завршни стадиј борбе за финансије Ватикана. Првог јануара 2013. године ИРП је зауставио обраду свих операција по банкарским картицама и свих електронских плаћања на територији Ватикана. Послије тога у акцију су били укључени водећи стручњаци за преговоре – витезови Малтешког реда. И још један важан детаљ, 9. фебруара 2013. године у Цркви Светог Петра у Ватикану отворене су свечаности у част 900-годишњице Малтешког реда. Стигло је више од хиљаду витезова и лејди да би добили благослов Бенедикта XVI. С њима је папа провео неколико часова, а већ 11. фебруара је објавио абдикацију.
БИТКА ЗА УТИЦАЈ, ВЛАCT, РЕСУСРСЕ
Може се претпоставити да је оставка Бенедикта XVI повезана са немогућношћу да настави да околиша. Врдати је већ постајало опасно. Довољно је сјетити се Ивана Павла I који је приступио реформи финансијских структура и умро 33 дана послије почетка понтификата. Успут, дан послије објаве о оставци, на територији Ватикана обновљене су операције банкарских картица.
Треба рећи даје 15. фебруара (управо на рођендан Малтешког реда) Бенедикт XVI донео посљедњу крупну одлуку: за новог директора ИРП именован је припадник Малтешког реда, њен правник и финасијер, Ернест фон Фрајберг, стручњак за сливање и апсорбовање финансијског бизниса.
Имајући у виду значај и улогу Малтешког реда постављање Фрајберга на чело ИРП може се посматрати као припрема тла за превођење финансијског система Ватикана под директну контролу свјетских финансијских група. Занимљиво је да се Бенедикт XVI никада није сусрео са новим директором, а саму његову кандидатуру предложила је позната међународна агенција за избор топ-менаџера Spenser & Stuart коју зову „ловци на главе".
На тај начин, навођење горенабројаних „особености" везаних за личност новог папе, а такође и са ситуацијом унутар и око Ватикана, свједочи о будућим озбиљним промјенама у свјетском систему. При томе један од главних вектора тих промјена постаје – Латинска Америка. Таква тврдња заснована је не само на чињеницама наведеним у овом чланку него и на историјској аналогији. Напоменућу да је 16. октобра 1978. године под именом Јован Павле II дошао Пољак Карол Јозеф Војтила. Он је постао први римски папа неиталијанског поријекла за посљедњих 455 година и један од најмлађих понтификата, а био је и први у историји папа словенског поријекла. Послије његовог избора догађаји у Пољској и у читавом социјалистичком лагеру развијали су се силовито. Притом, управо је папа за многе Пољаке (и не само за њих) постао идеолог и симбол борбе с политичким режимом. Али ствар није само у симболици, колико у организацији конкретног дјеловања. Тако је 1980. године створена синдикална организација „Солидарност" добијала практично сву помоћ преко Римокатоличке цркве. Као резултат, у љето 1989. године, у социјалистичкој Пољској формирана је прва некомунистичка влада, а у децембру 1990. године за предсједника Пољске изабран је лидер „Солидарности" Лех Валенса. Народна Република Пољска престала је да постоји. Наравно, у једном чланку не могу се описати сви фактори велике политичке борбе, али и ови који су наведени сасвим су довољни да се донесе закључак о будућим трансформацијама свјетске политике. При томе, једна од главних битака за утицај, власт и ресурсе водиће се у Латинској Америци, и око ње.
(Печат, Србин.инфо)
16 јануари 2014