Према мишљењу експерта, основна претња будућих сукоба проистиче из неравномерне расподеле водних ресурси. Минимална дневна потреба воде износи 20 литара по човеку. Али око једне милијарде људи на Земљи имају могућност да користе само 5 литара дневно. Најакутније се дефицит воде осећа на Блиском истоку, у Кини, Индији, Средњој Азији, у земљама Централне и Источне Африке.
За афрички континент, приступачност слатке воде је проблем државне безбедности, сматра професор катедре оријенталистике Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО) Марина Сапронова. Тако је одлука Етиопије о изградњи бране на Плавом Нилу изазвала оштро незадовољство Египта. Осим тога Етиопија гради у горњем току Нила велику хидроелектрану, која може енергетски обезбедити и суседне земље. Професор Сапронова наводи, да се у Египту се износе опаске, да ће након изградње бране он остати без четвртине својих водних ресурси.
За Египат је проблем у томе, да је практично 98 процената становништва земље настањено у долини Нила. Према томе, то није само питање производње хране, него и индустријске производње, националне безбедности. Историјски, ова држава је настала у долини Нила, и цела његова историја је у контексту водних ресурси Нила. Основни је проблем, што Нил, осим Египта користе још 10 земаља Централне и Источне Африке. И то су велике земље – Судан, Етиопија, Кенија, Руанда, Уганда, Танзанија. Укупни број становника ових земаља на данашњи дан премашује 300 милиона. Током задње деценије Судан и Етиопија почели су брзи економски развој – у порасту је индустријска производња. Све то захтева повећање потрошње воде Нила и коришћења електричне енергије за потребе индустријских капацитета.
У Средњој Азији већ неколико година траје спор између Узбекистана и Таџикистана око реке Вахш – притоке Аму Дарје. Душанбе гради на Вахши Рогунску хидроелектрану. Ташкент је изричито против тога, због опаски смањења слива Аму Дарје, што ће нанети огромну штету пољопривреди. Несугласице су попримили такве размере, да се практично не могу решити без међународног залагања, сматра начелник сектора за Средњу Азију и Казахстан Института земаља ЗНГ Андреј Грозин.
Нажалост, односи између Душанбе и Ташкента нису на најбољем нивоу. Притом се ова ситуација посматра већ низ година. Проблем је у томе, што је за време Совјетског Савеза, односе између република Средње Азије са суфицитом и дефицитом воде регулисала Москва и постојала је одређена хармонија, која је омогућавала земљама у горњим токовима да граде хидроелектране, а да земље у доњим токовима не страхују од дефицита воде.
Према прогнозама научника, за 50 година резерве питке воде у свету смањиће се за једну трећину, па чак и половину. То нису само последице глобалне промене климе на Земљи, него и нерационалне, а често и варварске потрошње воде. Уколико не буде промене односа човечанства према овом проблему, оружани сукоби због воде сигурно ће бити неминовни.
(Глас Русије)
27 јануари 2014
